Да ли смо постали зависни од мобилних телефона и интернета

Тренутно, од 8,1 милијарде становника, колико их има на планети Земљи, урбане средине заузимају 58,2 одсто. Од тога је укупно 5,81 милијарда корисника мобилних телефона, што је више од 70 процената. Корисници интернета чине 5,64 милијарде људи, што је скоро 70 процената укупне популације, а корисници друштвених мрежа њих је 5,31 милијарда, што је скоро 65 процената.

Највише људи на интернет иде у потрази за информацијама. Затим следе дружења, гледања разних видео-записа, праћење вести, трагање за сајтовима на којима може да се види како се нешто ради.

Високо се котирају и проналажење места за одлазак на одмор, образовање, играње игрице и упознавање нових људи.

Сајт који се највише користи је Гугл који бележи 81,4 милијарди месечних посета. Следи Јутјуб са 28,9 милијарди, Фејсбук 11,8 милијарди, Инстаграм, Икс (некада Твитер), Вотсап (WhatsApp), Википедија, ChatGPT, а Тик-ток је на 14. месту.

Укупно време проведено на интернету је шест сати и 38 минута дневно, од чега на друштвеним мрежама: два сата и 21 минут. 

Гошћа Београдске хронике, Дорис Елена Херера специјалиста психијатрије, сматра да у светлу данашњег начина живота и експанзије технологије, мобилни телефони су постали нужност.

„Међутим, из угла психијатрије, потребно је много више од ексцесивног временског коришћења мобилних телефона да бисмо нешто могли да именујемо као зависност“, напомиње Херера.

Зависност од паметних телефона није препозната у међународној класификацији болести и такође у дијагностичким критеријумима Америчке асоцијације психијатара. Постоје препознати критеријуми за субстанцијалне зависности, за зависност од коцкања као бихевиорална зависност, али не постоје јасно дефинисани критеријуми за зависност од мобилних телефона.

Прим. др Ивица Младеновић, Начелник Клинике за болести зависности на Институту за ментално здравље, истиче да је фрапантна чињеница да не постоје критеријуми за зависност од мобилних телефона у међународној класификацији болести, с обзиром на постојање великог броја зависника.

„Рецимо у Кини зависност од мобилних телефона иде чак до 25% средњошколаца и студентске омладине, у Кореји је неких 20%. Међутим, интересантно је да у Европи и у Америци последњих десетак година постоји тенденција да се уопште не раде истраживања. Некако ми се чини да улазимо у проблем нормализације. И онда имате једну дискрепанцу“, истиче др Младеновић. 

Родитељи доводе децу, млади људи долазе због проблема, а психијатри немају конкретну дијагнозу и онда су принуђени да се довијају са дијагнозама за ствари које су очигледно присутне, додаје гост Београдске хронике.

„Имамо поремећај пажње, имамо депресију, анксиозно-депресивни поремећај, али морамо да стављамо неке друге дијагнозе као улазне дијагнозе да бисмо могли да третирамо само зависност.“

Ако би се претерано коришћење мобилног телефона именовало зависношћу, оно би укључивало и критеријуме као што су пад академских постигнућа, или пад у било којој од других области живота, окупираност коришћењем и запостављање свих других обавеза, објашњава др Херера.

„Опсесивно проверавање телефона у циљу да видимо ново обавештење, значи жудња за коришћењем телефона у тренутку када он није доступан или не сме да нам буде доступан. У поменутом америчком истраживању 20% људи осећа анксиозност уколико им је батерија само на измаку, а камо ли ако им телефон није близу“, напомиње гошћа Београдске хронике.

Не постојимо ако немамо профил на друштвеним мрежама

Доктор Младеновић подсећа да је још пре десет година на једном стручном скупу предсатвио рад Ако немате профил на Фејсбуку, не постојите. Данас је то далеко израженије јер ако немамо профил на друштвеним мрежама ми не постојимо не само за социум, већ не постојимо ни за себе, сматра психијатар.

„Ми имамо сад генерацију младих, комутно могу да кажем до неке 25. па и 30. године, који виртуални свет и мобилне телефоне већ доживљавају као део личности. Тако да је јако дискутабилна прича шта ми можемо да учинимо у том контексту. Знате, дроге одузмемо и они се среде. Телефон, виртуални свет ми не можемо да одузмемо. Ми морамо да сведемо на неку разумну меру, а већ имамо људе који немају унутрашњи свет. Унутрашњи свет је – 'ја постојим зато што имам животну филозофију'. У данашњем друштву ми постојимо зато што смо бомбардовани информацијама, зато што имамо потребу да стално добијамо неки стимулус споља да бисмо рекли и ми постојимо“, додаје доктор.

Не можемо да укинемо виртуални свет, али морамо да нађемо праву меру

С друге стране, може се рећи и да није све тако црно. Последњи подаци показују да су ПИСА тестове најбоље решили ученици Естоније који су усмеравани како на прави начин да користе мобилне телефоне.

У многим земљама, попут Јужне Кореје, Шпаније, Сједињених Америчких Држава..., велики акценат се ставља на неку врсту кампова за „дигитални детокс“.

„Конципирани су на принципу потпуног измештања од мобилних телефона, где се они, како кроз психотерапијски приступ, на пример, когнитивно-бехавиоралну терапију, групе подршке, уче како да ограниче своју употребу паметних телефона, и како да оснаже своје способности које ће их одвући од даљег ексцесивног коришћења. То би био неки план третмана, како у Естонији, тако и у другим земљама које су заправо формализовале неку врсту лечења.“, наводи др Херера.

„Могуће је наћи равнотежу, али је немогуће без учешћа система. Треба рећи, Швеђани од првог до четвртог разреда основне школе избацују компјутере и мобилне телефоне. Сто милијарди евра Шведска је дала за оловке и свеске. Враћају децу неким мануелним способностима, побољшању концентрације и мислим да је то најбољи могући пут“, истиче прим. др Ивица Младеновић на крају гостовања у Београдској хроници.